1849. Kako su Imoćani dočekali Alibega Ljubuškog

1849. Kako su Imoćani dočekali Alibega Ljubuškog

Dopis iz Imockoga.

Ali nisi zar čuo da je tu nikidan u naš varoš dolazio Alibeg iz Ljubuškoga, sin plemić kapetana, koi je eto nikih godinah i u Dalmacii bio. To je bilo baš jučer licem petrovski post, kad k nami dopade prid podne na dvi ure, — u društvu osam drugih Turakah, s dvadeset bandurah slugah, te jašeći priko varoša uprav Kući Vrdoliakovoj stigoše.

Tute razjašiše svi kolici, te u kuću salamaleć domaćinu nazvavši, stupiše i opočinuše. Viremi Priatelju! to biše zamirno viditi triestak turakah u našemu mistu, sasvim da jih mi vidjamo, od kad je slobodno prolazili tamo i amo. Mogu ti reći svaki dan, a navlastita kad je pazar; ništanemanje u ovoj zgodi bi ništo drugačie, jer je to sve bilo uz jednoga gospodara, pratnja mladog Alibega, a ti znaš da je to ritko viditi u ovim mislim jednoga Bega, i zato je svak oko nanj bacio gdi će i komu li će u stranoljubje, i čii li će gost biti.

Mnogi zato biahu se nadali, i njemu ručke, obiđe i večere pripravljali: junad i teliće klali, tučad i pilenja davili, —janjce i kozline derali, golubove i diviač perušali, — pite i gjuzieme pekli, pekmez i muselez napravljali, bačve ko dvi, ko tri, ko pet, ko deset, ko više, ko manje sverdlom vertili, kakobi novoga gosta bolje poštovali i ispokojili.

— Biahu pridanj ulake poslali, opravljene u cerljenu, u modru, u bilu, u cernu, u žutu, — sa sabijam o bedri, s'bilosapcim, sa šarkam s' kuburam. Eto jedni, eto drugi, eto treći, kažu eto ga s'pratnjom velikom, eto ga priko gorice, povirio je priko krenicah, na babin klanac, eto ga berzo.

Tu se peče, tu se vari, tu se priga, — daj vodu, daj imbrik, nuto ubrus, —berže bolje..., sluge hvatajte konje, pridanje, eto jih. — Nejma jih još, nije jih... Eto bale, on će kazati što je kako je.

Rekao mi je Alibeg da će u Petra, daće u Pavla, da će u Antuna, u Nikole, neznani ni ja naprav, čekajte ga na vratim, na prozorim, na ulicam, eto ga.

—¦ Eto ga baš, pliva i mrav, pridanj svak, eto ga. Bisni konji... krešu kroz varoš, turci ponosno zajašili, sluge, i kauri njihovi puše naprid, te uprav starcu Marku, kako ti gori reko.

Tu dojdoše; Alibegu na pozdrav, izručivši mu urmet, — dobro si mi došao Alibeže! — jesi li se umorio, jesi li sustao... A vi ostali turci posustali na vrućini. Tu se izminulo malo i veliko na pozdrav, na radovanje.

— Alibeže! moljen si od strane toga i toga doći na ručak, na plandovanje, na pokoj. Sad jedan, sad drugi, poručio ti je Petar, pozdravio te je Pavao, čeka te na obid, neučini s manjim, bilo bi im žao, nadaju ti se, — svaka su spravna, junci i telići pritili, leteća pobijena, dojdi na čast, dojdi.

Zahvalile gospodi, po nijedan način nemogu se primiti, nit atora ištetiti kući starinskoj i prijateljskoj gdi sam došao; — to ne bi bilo pošteno, — to bi meni bilo žao da bi mi došao gost, pak da bi me ostavio, i da bi mi ga drugi primamio: — to vala jok nemože poništo biti, zahvaljujem gospodi....

— Ja stoim ovdi kod prijatelja dobro, prijatelja babe moga!... —

Izaću potle na varoš, i doćiću pozdraviti Poglavara. Biaše krasno i čudno viditi kako ovi gospodar Turčin hode pozdraviti g. Sudca. — On popade konjica ic uzjaši, u društvu jednoga Markova sina, kog' hoti uza se imati, uzamši prid sobom šest svojih momakah, te lako priko varoša do Suđčeva dvora, gdi sjurivši, ga pozdraviti, i tu kroz dosta dugo vrime o poslim naše koristi i mejašah zabavljajući se- i izručivši dužnosti ljudstva, i zahvalivši na ručku g. Sudcu gdi ga biaše plemski pozvao da bi kod njeg izostao, pozdravi ga i hotide, kako i biaše došao, vrativši se k svomu gostu.

Tu ručavši on i njegova dvorha, te otpočinuvši do četvrtoga doba, odkle krenu na Proložac, i priko Studenacah s noću svati u Vinicu na konak, kako biaše naumio. Osta ručak kod mnogih utaman spravljen, a brez potribe!...

Viruj mi prijatelju da je ovi čovik, Alibeg Ljubuški, izrazena do mire ljudstva i pametan ćemu konca nije.

Vidit je da mu je vehoma žao nemir koi eto još nabilduje u Cesarovini, da tako uzbunjuju neprijatelji mirnoga našega Cesara, te su taki, reče, neposlušni podložnici svomu Caru, koga Did. pok. Cesar Frane moga otca, reče, hotio je baš prijateljski kad je od buniteljah k Vama pobigao u Dalmaciu.

Naš je Car, i mi svi, s vašim, veli, u ljubavi i u miru. Od ostaloga on je verlo bogat plemić pun razborstva. Pošao je pod Livno na sajam, -tutje je na petvordan velik vilajet.

Potla Ali-namik Paše Vezira Bosanskoga, mi se nespominjemo da je viši Turčin k nami dopao.

Eto ti od novinah sve što ti mogu dokazati. Ako ti znadeš štogod dobra, piši mi. Prigodno opet ću ti štogod ponoviti. Ostajem s čašću. Viruj svakojako, da sam ja vazda tvoj prijatelj

29.ga Lipnja

Verdoliak Imoćanin

 

Glasnik dalmatinski, 16. srpnja 1849.

na vrh članka